Da li su bolje bele ili amalgamske plombe?

Ovo je često pitanje pacijenata kada dođu kod zubara. Evo o čemu se tu radi. Amalgamske plombe se koriste dugi niz godina unazad u skoro istom ovakvom sastavu. Najčešća zamerka za amalgamske plombe je estetske prirode, međutim nisu zanemarljive ni dileme oko štetnog delovanja žive.

U nauci su odavno dokazana štetna delovanja slobodne žive na organizam, pa otuda i strah kod nekih pacijenata s obzirom da se živa nalazi u sastavu amalgama. Međutim ona se u amalgamu ne nalazi u slobodnom stanju, nego u vezanom stanju sa drugim elementima i u tom slučaju ona nije štetna. Postavlja se jedino pitanje da li prilikom stavljanja plombe ostaje nešto slobodne žive, i da li se ona i u kom procentu vremenom oslobađa. Postoji tu još jedan možda manje primetan nedostatak. Amalgamske plombe ne mogu da budu tanke kao bele. Za razliku od bele plombe koja se hemijski lepi i sjedinjava sa zubom, amalgamska plomba se mehanički drži u kavitetu (prostor za plombu). Imajući to u vidu logično je da za amalgamsku plombu prostor gde se stavlja treba da ispuni određene geometrijske uslove kako bi plomba dobro stajala. To podrazumeva da ako je prostor plitak treba ga produbiti skidajući od zdravog dela zuba, što naravno ne preporučujemo. Da bi postavljena amalgamska plomba bila stvarno kvalitetna, potrebno je doći kod zubara još jednom u naredna dva, tri dana, kada plomba dovoljno očvrsne, da bi se ispolirala i što bolje priljubila uz dentin duž linije spajanja sa zubom. Time se dodatno zatvara mikro prostor između plombe i zuba koji je idealno mesto za bakterije i sekundarni karijes. Što se tiče mehaničkih osobina, amalgamske plombe su veoma dobre i zato i danas nalaze primenu u nekim slučajevima.

Što se tiče belih, kompozitnih, plombi više je nego očigledno da je estetika na njihovoj strani, mada i one nisu savršene. Jedna od mana je mogućnost promene boje tokom vremena. Mehaničke osobine imaju još prostora za poboljšavanje. Prilikom stvrdnjavanja bele plombe se kontrakuju, smanjuju zapreminu, što je naravno izraženo u mikronima i nevidljivo golim okom, ali dovoljno da ostavi mikro pukotine između plombe i zuba koje su idealno mesto za bakterije. One veće pukotine se vremenom manifestuju kao tamne crtice oko plombe. Sve ovo se u velikoj meri rešava upotrebom kvalitetnijih materijala, tehnikom postavljanja plombi i na kraju izuzetno kvalitetnim poliranjem (ma koliko ovo poslednje delovalo čudno). Neki vrhunski estetski stomatolozi idu dotle da tvrde da za kvalitetnu plombu treba potrošiti vremena na poliranje (razne granulacije šajbni i pasta) koliko i za samo postavljanje plombe, što nije daleko od istine. Zaključak je to da i pored svega navedenog plomba na kraju ipak može da bude neprimetna i kvalitetna.

Sve pomenute nedostatke belih i amalgamskih plombi prevazilaze plombe od ketamike – inlej. To je ekskluzivna i retka tehnologija, i u svakom slučaju nešto naj kvalitetnije što se tiče plombi.