Zubni implanti

Zubni implantati su pravo rešenje kada pacijent teško prihvata činjenicu da mora da nosi protezu. Proteza ima još jedan nedostatak, a to je da se za susedne zube pričvršćuje metalnim kukicama. Te kukice vremenom, usled pritisaka rasklaćuju zube. Takođe usled stalnog trenja, u dužem vremenskom periodu, oštećuju gleđ u predelu vrata zuba, gde je veoma teško uraditi kvalitetnu popravku. Da ne govorimo da će se kukica opet nalaziti na istom mestu. Dilema pacijenta je i da li da brusi dva zdrava zuba da bi nadoknadio nedostajući zub koji se nalazi između njih. Kada se bruse zubi, situacija ponekada zahteva da se na nekom od njih, vade živci, pa je to dodatna nepogodnost i trošak. Sa implantima nema ugrožavanja susednih zdravih zuba. Implantati nadoknađuju korenove nedostajućih zuba i mogu na sebi da nose kako keramičke krunice, tako i druge elemente. Mini implanti služe da se pomoću njih stabilizuje (fiksira) proteza, a mogu da služe i da nose fiksne krunice, kada za obične implante nema dovoljno mesta u vilici.

Proteze na zubnim implantima su jedno od mogućih dobrih i kvalitetnih rešenja. U tom slučaju se prvo ugrađuju implanti na kojima se nalaze drikeri i na koje se kasnije prikopčava zubna proteza. Ovakve proteze su izuzetno stabilne, a istovremeno zbog mogućnosti skidanja lako se održava higijena. Jeftinije su rešenje od mostova na implantima, a samim tim su i pristupačnije rešenje. Ipak, najčešća primena implanta je upravo da bi se izbeglo nošenje proteze i da bi se situacija u ustima mogla rešiti fiksnim nadoknadama kao što su keramičke krunice i mostovi. To je ogroman napredak u poboljšanju kvaliteta života pacijenta, kako zbog udobnosti nošenja, tako i zbog najlakšeg održavanja oralne higijene. Implanti su idealno rešenje i u situacijama veće bezubosti jer oni sprečavaju resorpciju alveolne kosti. To je naročito izraženo kada se radi o većem nedostatku zuba u donjoj vilici. Tada implanti mogu da sačuvaju viličnu kost od kolabiranja i spreče pojavljivanje bora oko usana. Zubni implantati su u obliku prirodnih korenova zuba i izrađeni su od takvih materijala da organizam jednostavno ne može da ih prepozna kao strano telo. Zbog toga neuspeh može biti jedino vezan za druge stvari, kao što su: pogrešna procena lekara o količini i kvalitetu kosti ( što se određuje specifičnom rentgen analizom ), ugrađivanje implantata kod pacijenata kod kojih je to kontraindikovano, ili nedovoljne stručnosti samog stomatologa za obavljanje takvog zahvata. Ugrađivanje implantata je hiruška intervencija koja je bezbolna i relativno kratko traje. Najčešće se radi u lokalnoj anesteziji, ali na zahtev pacijenta ili preporuke lekara, može se raditi i u opštoj anesteziji. Posle ugradnje implantata treba da prođe najmanje mesec dana da bi se implantat opteretio protetskim radom (stavio u funkciju).

Mostovi na implantima ili fiksni protetski radovi na implantima su najudobnije i najbolje rešenje, kada je to moguće. Mostovi su fiksirani za zubne implante i ne skidaju se. Posle kratkog vremena navikavanja, pacijent ima utisak kao da su to njegovi prirodni zubi. Po savremenim metodama ne preporučuje se povezivanje prirodnog korena zuba i implanata jednim istim mostom. Ako se radi most na implantima onda se on radi samo na implantima, jer prirodni koren zuba i implant imaju različito ponašanje u alveolnoj kosti.